Na samo nekoliko kilometara od mesta gde je hladni Uvac urezao svoje krivudave meandre, na obroncima Javora, smešten je srednjovekovni manastir Dubnica . Smatra se da je manastir osnovan u XIV veku. O njegovom pređašnjem stanju postoje zapisi koji opisuju građevinu sa rozetama, klesanim portalima i oltarskim nišama koje mogu biti kraljevskog porekla. Početkom XV veka Manastir Dubnica je izgrađen na temeljima stare građevine koja se tu nalazila. Datum na ostacima freske dokazuje da je manastir izgrađen i ukrašen ikonostasom 1422.godine. Veći deo te građevine nije sačuvan. 
“O manastiru kako pripovedači pričaju i govore i kako se to prenosi sa kolena na koleno, nekih ranijih podataka nema, ali Zavod za zaštitu spomenika je odredio da je to bilo početkom XV veka. I da je u tom vremenu manastir imao veliki konak, svoju crkvu koja je sada obnovljena, kao i svoju pekaru i da je dosta monaha ovde u tom period boravilo. Sve do prvog spaljivanja manastira, kada su Turci u tom period naišli da ovuda pronesu telo Svetog Save da odnesu na Vračar i da spale. Zajedno sa manastirom su stradali i monasi koji su sahranjeni iznad manastira, na Popovom brdu, kako to narod pamti i govori. Tu su sada naseljeni Radišići a polje gde su oni sahranjeni tako je i ostalo. Tako da podaci koje mi imamo datiraju iz XV veka. O nešto više podataka o manastiru o prvobitnom stanju kakav je bio ne znamo, samo je ostala ta reč koja se prenosila sa kolena na koleno, i kako ovde taj narod pamti. Jedino što je zanimljivo u manastiru, što je ostalo iz tog perioda jeste amvon u centralnom delu crkve, koji nije tipičan za naše graditeljstvo odnosno crkvenu arhitekturu. Takođe, ostao je jedan deo ikonopisanja na desnoj strani kada se ulazi u brod crkve, koji pokazuje da je manastir u to vreme bio i freskopisan”, rekao je jerej Mišel Memišević.
Ova duhovna svetinja, čija je istorija obavijena velom tajne, doživela je svoj najveći uspon u vreme kada je na čelu raških mitropolita, a kasnije i pećkog patrijarha, bio Gavrilo Rajić-Rašković, jedan od najznačajnijih predstavnika poznate loze kneževa Raškovića.
“Ispred crkve se nalazi spomenik Svetom Patrijarhu, Gavrilu Rajiću-Raškoviću, koji je rodom iz sela Štitkovo i koji kako navode podaci potiče od plemena Raškovića, koji su u svoje vreme bili knezovi. Za vreme svog nastojanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi obnovio je posle prvog razaranja manastir Dubnicu, i njen je ktitor. Pored manastira Dubnice obnovio je i manastir Kovilje u Ivanjičkoj opštini, što su zajedno, dva manastira kao dva brata rođena. I to njegovo zaveštanje, trud i rad ostali su drugim pokolenjima, za obnovu i čuvanje ovog manastira. On je zajedno sa meštanima ovog sela podigao manastir u to vreme, u kom je kasniije posle 1690 godine , kako kažu ovde boravio Arsenije Čarnojević kada je počela Prva velika seoba Srba, na proleće kada je otišao odavde poveo sve Knezove Raškoviće i krenuli su u seobu naroda. Ali iz revolta i iz ljutnje Turske , što nisu uspeli da uhvate njega i jegove ljude koji su bili sa njim , Turci su ovaj manastir opet obrušili i ostavili ga u ruševinama narodu za pamćenje i za sećanje. Narod, kao i svaki drugi narod, pokušavao je da obnovi manastir ali to im nije uspevalo sve do 2003.godine , kada je manastir po blagoslovu tadašnjeg vladike i episkopa Mileševskog Filareta počeo sa svojom obnovom. U to vreme na ovoj parohiji je bio otac, pokojni sveštenik naš sabrat Vojko Mihajlović rodom iz Sjenice. On je zajedno sa narodom počeo obnovu manastira , po drugi put”, kaže jerej Memišević.
Manastir Dubnica nosi sa sobom bogatu tradiciju i duboke korene. Među narodom ovog kraja, jedno od najlepših predanja povezuje ovu svetinju sa praškim zadužbinama dinastije Nemanjića. Crkvu Sveti Trojice krase ikone i ikonosat, delo talentovanog drvorezbara Miroslava Trbusića iz Kragujevca, kao i ikone poznatog ikonoslikara Ivana Kovalčeka iz Novog Sada. Ovi umetnički dragulji, dodatno obogaćuju lepotu i značaj manastira.
“Ikonostas je nanovo urađen kada se obnavljao manastir, tako da je odrađen u drvetu i duborezu, ikone su isto naknadno napravljene, jer nije ostalo iz tog peioda ništa značajno, kada su istraživali arheolozi nisu pronašli ni jednu ikonu , kandilo ili kadionicu nešto što je vezano za manastir što bi obeležilo njegovu epohu i značaj. Sve je nanovo urađeno , iI mi se zahvaljujemo svima koji su uspeli da izdvoje i vreme i novac da doniraju za manastir ovako lep ikonostas, koji su odbornici za obnovu uradili zajedno sa narodom. Ova svetinja nam ostaje da je čuvamo i pazimo . Trenutno u manastiru niko ne boravi, manastir je trenutno bez monaha, ali se molimo Gospodu Bogu da Gospod Bog pošalje nekog svog vojnika koji će biti ovde i ovaj manastir nastaviti da živi i da saživljava sa ovim narodom dok je svetai veka, kako kaže naš narod”, rekao je jerej.
Danas, manastir Dubnica živi punim plućima na ovoj starovlaškoj visoravni. Osim orlova koji ponosno lete nebom, manastir privlači i turiste, ali i putnike namernike, koji s radošću otkrivaju ovu duhovnu oazu. Njegova mirna okolina i svež vazduh pružaju utočište svima koji traže mir i blagostanje.
“Ono što je bitno, vezano za manastir u narednom period , je i to da smo dobili blagoslov našeg Mitropolita Mileševskog Atanasija, da napravimo odbor za obnovu konaka, da se taj konak uradi . Poslali smo papire i idejno rešenje u Zavod za zaštitu spomenika, i čekamo njihov odgovor kako bi nastavili sa radovima. Oni su već vršili, tokom istraživanja manastira Dubnica i otkop temelja gde je konak nekada bio. Da je ovaj manastir živeo i saživljavao sa ovim narodom pokazuje i to da su istraživanja utvrdila da je ovde postojala i jedna velika pekara, da su imali svoj bunara, kao i da je ovde bilo jedno veliko bratstvo. Naš manastir tokom zimskog perioda ima malo posetilaca, zbog vremenskoh uslova ovde na Javoru kako znaju biti nezahvalni da sneg zatrpa, ono što kaže naš narod “do pasa” padne sneg pa nemože da se prođe. Ali u lepšem periodu od maja meseca kada više snega nema, pa sve do sredine i kraja septembra , dolaze ekskurzije, posetioci koji dolaze na vožnje Uvačkim meandrima. Ovde dva puta mesečno služimo liturgiju, i obično nas bude , tako, ono što kaže Sveto pismo “Mnogo je zvanih ali je malo izabranih” pa koliko nas se okupi okupi nas se. Ali bitno je da je molitva tu u manastiru stalno prisutna i da narod svoje verske potrebe može da zadovolji u svojoj svetinji. Dubnica je jedan veliki duhovni centar, jer u tom vremenu kada ni jedna crkva koju sada imamo na teritoriji Božetićke mesne zajednice nije postojala, bio je centar okupljanja za sav narod koji je tada živeo ovde”, ispričao je jerej Memišević.
Tokom vekova Manastir Dubnica bio je svetionik utočišta i nade , u kome su se ljudi u tišini okupljali i tajno krštavali i venčavali, i kao takav ostaće trajni simbol vere i tradicije, mesto gde se istorija susreće sa duhovnošću, a njegov značaj u očuvanju kulturnog identiteta ovog kraja je neprocenjiv.
Tekst je nastao u okviru projekta " Crkve i manastiri Eparhije mileševske - potencijal za razvoj verskog turizma".Izradu teksta sufinansirala je Opština Nova Varoš iz sredstava za učešće na Konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u oblasti javnog informisanja u 2025.godini.Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
