Sinoć je u Biblioteci “Jovan Tomić” u Novoj Varoši predstavljena nova knjiga istoričarke Biljane Stojić- “Francuska i balkanski ratovi (1912-1913)“.
U uvodnom delu o autorki je govorila Milana Jelić, direktor Biblioteke. Biljana Stojić je rođena u Novoj Varoši gde je i završila osnovnu i srednju školu. Nakon gimnazije, upisuje Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. Na ovom fakultetu je diplomirala 2008, a doktorirala 2015. godine sa temom “Francuska i balkanski ratovi (1912-1913)”. Autor je i koautor tri knjige, kao i šesnaest naučnih radova koji su publikovani kod nas i u inostranstvu. Učestvovala je na dvadeset pet naučnih konferencija i seminara, stručno se usavršavala u Portugaliji, a govori francuski i engleski jezik, dok se služi ruskim, italijanskim, portugalskim i bugarskim.
U predstavljanju ove knjige, osim autora, učestvovali su i o njoj govorili dr Milan Gulić i dr Aleksandar Lukić.
Dr Aleksandar Lukić se osvrnuo na sam tok balkanskih ratova, dok je dr Milan Gulić dao prikaz Biljanine knjige. Sama autorka je govorila o Novoj Varoši i okolini u balkanskim ratovima, oslobođenju od Turaka i ispričala događaje iz tog vremena vezane za Priboj , Pljevlja, Prijepolje i Sjenicu, a koji su široj masi nepoznati, te stoga i zanimljivi.
Novovaroška publika i ljubitelji istorije, mogli su čuti o razlozima za izbijanje balkanskih ratova, slabljenju Otomanske imperije, o Savezu balkanskih država, važnosti i mestu balkanskih ratova u istoriji, ali i o njihovom značaju za Srbiju i novovaroški kraj.
Sa Biljanom smo razgovarali malo i van okvira ove teme i pokušali da sagledamo njeno viđenje nekih aktuelnih pojava u našem društvu.
Otkud Francuska kao izbor i u diplomskom radu i u doktorskoj disertaciji?
– Moja želja je bila da se bavim međunarodnim odnosima, a da bi se neko time bavio, mora da zna jezike. S obzirom na to da govorim engleski i francuski, mentor Miloš Ković me je savetovao da se bavim Francuskom. Razgovarali smo o različitim temama. Prva ideja je bila da to bude Prvi svetski rat. Međutim, to je nešto što je obimno, to su četiri ratne godine, pa smo se dogovorili da to budu balkanski ratovi. Glavna motivacija je bila da idemo na tu stogodišnjicu balkanskih ratova, sa predubeđenjem da tu nema mnogo da se istražuje i da o Francuskoj u balkanskim ratovima i ne može mnogo da se nađe. Međutim, kada sam otišla u Francusku i kada je otpočelo istraživanje po arhivima, bilo je jasno da je neizvodljivo da ja to napišem za, tada, dve i po godine. To se, ipak, ispostavilo kao dobro. Dobila sam mnogo posla, ali i pristup mnoštvu dokumenata. Jer, godišnjice, po pravilu, probude javnost, probude istoričare, mnogo ljudi se angažovalo, krenulo je da se piše o tome, da se objavljuju dnevnici, da se organizuju konferencije, da se objavljuju zbornici radova sa tih konferencija i slično. Tako sam mogla bolje da sagledam temu.
Šta mislite o paraistoričarima, pojavi da se mnogi olako bave istorijom, raznim istorijskim izdanjima koja se ne oslanjaju ni na kakve činjenice i naučna istraživanja i postoje li mehanizmi da se to zaustavi?
– Srbi sve znaju o istoriji i sve znaju o fudbalu. U to se uveravam svakog dana. Ja, kao istoričar, često dođem u situaciju, ako procenim čoveka, da ne kažem da se time bavim. Jer dobijem lekciju. Kažu mi- to što si ti učila na fakultetu, to nema nikakve veze, sad ću ja da ti kažem i slično. To je nesreća jedne humanistike. Svi misle da mogu da se bave istorijom, da mogu da se bave književnošću. Pričitaju nešto na internetu, na Vikipediji, uzimaju sve zdravo za gotovo, pa daju sebi za pravo da kritikuju nešto, a sami pritom ne razumeju ono što kritikuju. Mi kao istoričari nemamo nikakav mehanizam da se borimo protiv toga. Jedan od mehanizama bi možda bio da čovek može, na primer, da ide na promocije takvih knjiga, pa da se s njima raspravlja, da ukršta mišljenje. Ali, tu zapravo nema ukrštanja- mi ćemo da ponudimo činjenice, a oni će da ponude neku lepu priču. Mnogo lepše zvuči da su Srbi narod najstariji, nego da su deo mase Slovena. Istoričare optužuju da sakrivaju istinu, da pričaju o Nemanjićima, a ne o periodu pre Nemanjića itd. To je sveprisutno i biće, nažalost, sve prisutnije. Prvenstveno zbog masovnih medija. Istoričari mogu da pišu, da dokumentuju to što napišu, i jednostavno da se ostavi na sud javnosti- da ljudi sami procene šta je racionalno, a šta nema veze sa zdravim razumom. Tu ima i zloupotrebe istorije. Ona nije više učiteljica života, na Balkanu je postala sluškinja politike. Ti paraistoričari nemaju metodologiju, ali ni skrupula. Oni će za mesec dana da izmisle čitavu istoriju, da se prijave da drže promocije u legitimnim institucijama, a tu će doći neki ljudi koji će slušati. Jer, njima je lepše verovati. U narodu postoji i kriza identiteta. Srbija je pre 1914. imala nacionalni identitet i to se znalo, ušla je u Jugoslaviju sa poentom da se izgradi nova nacija, Jugosloveni. Posle 1945. je isključena crkva iz tog identiteta. Mi posle svega toga i ratova, nismo pronašli šta je naš nacionalni identitet. Ljudi u odsustvu nečega što je sistemsko, što bi trebalo od strane države i merodavnih institucija da bude plasirano, grade neki novi, svoj, paranacionalni identitet.
Jesu li Srbi jeli zlatnim viljuškama pre otkrića Amerike?
– Istorija Srbije i istorija Balkana je toliko bogata, toliko isprepletena. Nema nikakve potrebe da je menjamo, da preuveličavamo. Preuveličavamo čak i naše stradanje koje je ionako bilo veliko, u svim epohama. Nema potrebe da se to instrumentalizuje, ali se, nažalost, to dešava.
Izvor i foto: sova.rocks
